Историјат и порекло српског високолетача
Био је потребан дуг и стрпљив рад да се, део по део, скине вео заборава са нашег голуба и укаже обрис ћубастог гиздавог високолетача, који је у рукама хиљаде генерација пренет из Сумерске Месопотамије пре четири хиљаде година и одгојен на овом тлу.
Дугогодишње ропство под Турцима претило је да однесе у заборав порекло и историју овог голуба. Тако су га многи сматрали турским голубом, а у неким часописима је приказиван и као оријентални превртач, јер су се ови крајеви сматрали Оријентом. Зато је једна од најстаријих раса међународно призната тек средином XX века. У међувремену, захваљујући предузимљивости аустријских и немачких одгајивача, раса Columba Шупса, иначе директан предак нашег високолетача, регистрована је у Европи још у XVIII веку.
Стари Римљани су га звали „Columba Illyrica“, Византинци „архангел“, Турци „феслија“, Аустријанци „илирски голуб“, Немци „далматинска гимпла“, а заједничко свима је било дивљење према овој изузетно лепој раси голубова. Захваљујући томе, он је преживео векове, ратове, разарања, ропства, глад и беду, баш као и наш поносни народ.
Чињеница је да је ова раса, у задњих двеста година, захваљујући општем развоју голубарског спорта у Европи, била изложена укрштањима и селекцији у више праваца. Данас на изложбама у свету можете видети илирског голуба или далматинску гимплу као чисто украсног голуба у боји. Насупрот њему, српски високолетач у више сојева је селекциониран искључиво као високолетач.
Турци су га дискретно укрштали са превртачима, како би превртањем разбили досаду његовог дугог и једноличног кружења небом. Касније ће летње ваздушне струје доносити са северозапада познате европске високолетаче, те наши одгајивачи неће одолети укрштању. То ће их скупо коштати, јер ће тај „луди ген“ касније односити наше најбоље летаче у неповрат.
Но, не треба заборавити да смо и ми Европи поклонили једну од најстаријих светских раса – илирског, односно српског голуба. Носили су их Римљани, Византинци, Франци, Аустријанци, Мађари и Немци. Свака сеоба Срба значила је и продор овог голуба у нова подручја. Од памтивека, па све до оснивања Краљевине Југославије, за Европу су ови наши крајеви били Илирске земље, а народи Илири. До половине XIX века сматрало се да су Јужни Словени потомци старих Илира. Тако је, на пример, назив „илирски“ присутан код следећих историјских појмова:
„Илирија“ је назив балканских земаља у залеђу Јадранског мора све до реке Саве, и претходи називу „Југославија“.
„Илирске провинције“ је назив за Црногорско приморје, Далмацију, Лику, Хрватску и Словенију под управом Наполеона 1806. и аустријском управом 1813. год.
,,Illyricum“ је код старих Римљана и Грка назив за земље које су се простирале од Јадранског мора до реке Мораве, и од Епира до Дунава.
„Илирик“ је римска провинција (27. г. п. н. е.) и касније у доба Диоклецијана, а обухвата приморје са седиштем у Салони (Солин) и Превалитану са седиштем у Сходри (Скадру).
„Илирски покрет“ је назив ослободилачког покрета 1830-1850. год., који је избио са тежњом да ослободи и уједини све Јужне Словене.
„Илирске новине“ је назив новина које су Срби под аустријском влашћу издавали 1836. год. Овај назив је сметао аустријским властима па им мењају име у „Народне новине“.
„Илирска дворска депутација“ је назив министарства при аустријском двору у Бечу задуженом за српске послове. Основала јује Марија Терезија 1747. год.
„Илирска дворска канцеларија“ је тело при Угарском двору основано 1792. год., у жељи да Бечу преузме примат у решавању српских послова.
Побројани називи, као и читав низ других, показују да је Европа, а пре свих Аустро-Угарска, термин „илирски“ користила за означавање појмова везаних за Србе. Из овог разлога, не треба да нас буни ни назив „илирски голуб“ за голубове донете из Котора, Лике и Дубровника 1813. год. у Аустрију и Немачку.
Назив „српски голуб“ се први пут помиње у Војводини и јужној Угарској још 1690. год., када су га са собом донели Срби.
Да је потражња за српским голубом би ла велика у овим крајевима потврђује и г. Ј. Пекановић у својој књизи Југословенске расе голубова, из 1975. године. Пекановић у својој књизи пише следеће: „Још у XVII веку у области данашње Бачке долазили су трговци – торбари који су у специјалним корпама на леђима као и пред собом носили разну робу и продавали је тадашњем становништву. Ови трговци су на леђима често носили мање кавезе исплетене од прућа с голубовима које су такође продавали…“ Јасно је да се ради о трговцима из српских крајева под Турцима, а пре свега ту мислим на „београдску рају“.
Тек од 1830. јављају се називи: „београдски летач“ или „београдски ћубан“ за београдски сој српског голуба; „нишки голуб“ за нишког летача, „смедеревац“ за смедеревског голуба, „крушевачки“, „пећки“, „крагујевачки“ итд. Били су то сојеви са незнатним разликама у величини и дезену једног истог „српског голуба“ и, ако идемо још даље у историју, „илирског голуба“. Разлике су настале дугогодишњим укрштањем у сродству, те су настали локални сојеви.
У то време, како ћемо касније видети, у Београду су били голубови прекрасних боја. Било је ту тробојана, бозова, бакарлијана, дарчина, кулана, силбера, салитура, арапа, бакарастих текира, беаза и многих других разнобојних голубова. По тој лепези боја, можемо јасно уочити непосредну везу нашег голуба са његовим претком, „илирским голубом“. Због тих „прекрасних боја“, он ће у Европи бити одгајан искључиво као украсна раса.
Београд, као стара европска метропола, имао је ту предност да кроз векове сачува, догради и изгради једну аутохтону високолетачку расу голубова. По ослобођењу Србије, велики број београдских високолетача пренеће се широм српских земаља, и укрстити са домаћим сојевима, те тако поново оживети „српског високолетача“.
Јован Мартиновић
Власници кућних љубимаца живе здравије
Mилиони људи на свим континентима баве се гајењем голубова, а питање зашто их људи толико воле, тешко је анализирати. Неки се, како изгледа, рађају са том љубављу и од ране младости почињу да гаје голубове и никада се више од њих не одвајају. Други се заљубљују у голубове у каснијем периоду живота и брзо постају пасионирани одгајивачи. Познате су многе породице одгајивача голубова, у којима су склоност преносили са оца на сина, па се догађало да у истој породици и по три генерације, свака за себе, узгаја своје љубимце.
Многе истакннуте личности су гајиле голубове. Тако је познато да је британска Краљица Викторија гајила перикере, шкотска Краљица Мери индијанере а Краљ Ђорђе В писмоноше. Бити голубар значи припадати једном светском братству које брише све националне, друштвене, образовне, старосне, имовинске и друге разлике. Сви голубари су повезани једним заједничким интересом љубављу према голубовима.
Држање голубова утиче на начин живота њихових власника, па чак и на формирање карактера личности. Обичан човек у гајењу голубова налази интерес који се не може мерити новцем, а то је растерећење свих брига. Срећан је човек који у свом срцу има места и за њих. У моменту када бриге постану тешке, када настану проблеми на радном месту или у приватном животу. или када нерви постану пренапети. тада љубитељи голубова налазе у својим птицама разумевање и опуштање. Исто се то догађа и код превеликог одушевљења, па се зато каже да голубови служе као стабилизатор расположења и уједначеног ритма живота. Увек весели и расположени, неосетљиви на промене људске психе, постепено те своје особине преносе и на власнике.
Прави одгајивачи посебно памте прве голубове из детињства. И ако су то најчешће били мање вредни примерци од оних које би одгајивач набавио у каснијим годинама. понашање, боја н друге особине тих првих голубова остају у његовом сећању до краја живота. Чувени одгајивач голубова Л. Симинтон када је имао 91 годину. писао је пријатељу да од своје 10-12 године стално држи голубове, али да му је најдражи пар био црвени мужјак и црвено бела женка који су му се свидели код суседа и које је купио за 10 центи. Много година касније купио је два голуба за 50 долара, само зато што су га подсећали на тај први пар голубова из детињства.
Познато је да старијим особама кућни љубимци испуњавају усамљеност. Деца кроз држање голубова постају самосвеснија и одговорнија, бољи су ђаци и лакше се социјално уклапају. На међународном научном конгресу у Монте Карлу 1989. године, закључено је да власници кућних љубимаца живе здравије. Знатно мање оболевају од прехлада, главобоља, несаница, чира у стомаку, повишеног крвног притиска и разних стресова. Проф. др Е. Фромм и сам лично активан одгајивач расне живине, приликом отварања изложбе младе живине у Хановеру 1975. године, изјавио је да дружење са животињама ослобађа човека од стреса н немира. И многи психијатри у САД у саветују својим пацијентима да уместо горких пилула. набаве неку животињу као кућног љубимца.
(Др. Димитрије Палић)
СРПСКИ ВИСОКОЛЕТАЧ ЈЕДАН ОД НАЈБОЉИХ ЛЕТАЧА СВЕТА
Није турског порекла
Мистериозно порекло српског високолетача многи везују за турске расе голубова. Истина је да је Србија 500 година била под турском влашћу али није све у овој земљи остало од Турака. Турци су оставили оријенталне расе голубова, али то нису били високолетачи, већ превртачи и галебићи. Порекло нашег голуба треба извлачити из неких других чињеница. И данас је највећа опасност за сваког високолетача јак висински ветар.
Порекло нашег голуба треба тражити (захваљујући висинским струјама које су доносиле изгубљене голубове) даље на северу, у Мађарској, па и даље, све до Пољске. Изгубљени голубови су падали и упаривани су са домаћим расама, те тако су настале многе расе наших летача. Српски високолетач је право име за ову расу. Он је признат као најбољи југословенски голуб високолетач и као један од најбољих високолетача света.
Године 1910. основано је прво српско друштво одгајивача голубова у Београду. То друштво, уз пионирски задатак у скупљању најнапреднијих одгајивача, ударило је темеље организованом одржавању такмичарских летова. Први запис о потреби доношења стандарда и приказивања на изложбама датира из 1953. Но, тек 1972. је усвојен први стандард за српског високолетача.
Прво званично излагање и оцењивање 200 најбољих грла летача организовано је 1973. на мећународном сајму перадарства у Сомбору. Српски високолстач је у свету познат по свом карактеристичном лету, налази се на списку признатих раса Европске комисије стандарда, објављене 1986/87. у групи летача и високолетача под редним бројем 879. Име расе је објављено на четири језика: немачки Serbische Hochfliger, француски Naut Volant de Serbien, енглески Serbien highflier и дански Serbisk Hejfyer. Стандард српског високолетача садржи два основна дела и то први у којем се прописује лет и друти са екстеријерним одликама расе.
Колико је битан лет ове расе може се видети при оцењивању. Од могућих 100 бодова 80 се додељује овереном лету, а само 20 екстеријеру голуба. При повољним уветима лета, а то су: темературе од 18° C до 30° C и повољан ветар, јато полеће врло жустро у круговима полупречника од 50 до 200 м са тендецијом непрекидног уздизања, мора да лети најмање 5 или више летача.
После 30 минута тебало би да летете у прописној висини, односно, да им се не види рад крила. Јато мора летети минимално четири сата, а просечан лет мора трајати 5-7 сати. Нису ретки случајеви да се постижу летови 13, 14 па и 15 сати.
Млади летачи већ у првој сезони постижу летове 3-6 сати, најбољи резултати се постижу у трећој и четвртој години живота. При добрим временским приликама. висина лета се креће измећу 800 и 1.500 метара. На тим висинама голубови се губе из вида, постижу такозвану „невидљивост“. Овакав лет невидљивости траје 2,5-5 сати, после тога настаје осипање или падање јата у целини, мањим групама или соло.
Силазак може бити нагли, постепени или у обновљеном положају, а траје од 15 минута до 2,5 сата. Обновљено падање је мењање висине у 2-3 наврата, пре коначног спуштања. На основу рада крила, летачи се деле у две групе: с меким – спорим летом и оштрим – брзим. Оштрији летачи дају боље резултате.
Стандард
ОПШТЕ ОСОБИНЕ: основна одлика расе је висок, дуг, кружни и групни лет. Тело му је јако, али није ни крупно ни ситно.
ГЛАВА: средње величине, заобљена, чело доста избочено и широко.
КАПА: богата, може бити широка, лоптаста, а најлепша је шиљата.
ОЧИ: бисерасте боје код белих и шарених, са белом главом су тамне.
ОЧНЕ РИНГЛЕ: беложуте до сивоплавичасте боје у зависности од обојености голуба.
КЉУН: снажан, средње дужине и мало повијен. Боја зависи од обојености голуба. Препоручљива је светлија боја кљуна и код тамнијих боја перја.
НОЗДРВЕ: ненаглашене и бело напрашене.
ВРАТ: средње дужине, снажан.
ПРСА: широка. снажна и заобљена.
СТОМАК: скоро раван.
КРИЛА: дуга, широка, снажна, приљубљена уз тело и леже на репу.
РЕП: дуг, дужи од крила 2 цм, компактно ношен у благом паду, има 12 до 16 пера.
НОГЕ: средње дужине, снажне, неоперјане, ружичасте боје, боја ноктију одговара боји кљуна. Величина прстена ИВ.
ЛЕЂА: заобљена у истој равни са репом.
ПЕРЈЕ: чврсто, сјајно и глатко, добро прилеже уз тело.
ОБОЈЕНОСТ: у селекцији српског високолетача примарна улога давана је лету, тако да је обојеност била у другом плану. Јављају се једнобојни примерци у свим бојама, као и голубови с комбинацијом боја и шара.
Уобичајени су специфични називи боја и комбинација. Набројаћу неколико назива и комбинација:
МАВИЈАН: плава са црним пругама
ТЕКИР: плавокована, од светле до тамне
АРАП: црна
ДАРЧИН: црвена
БАКАРЛИЈА: бакарноцрвена, светла и тамна
БЕАЗ: бела
БОЗ: сива, сивомрка, пепељаста
ШПИЦ: са белим летећим перима
КУЛАН: лимун светло жута боја, најсветлији црвени голуб
Има још пуно специфичних назива…
